Ambergris je mirisna supstanca koja je dugo vremena bila pokrivena velom misterije, kako zbog njenih fizičkih osobenosti, tako i nepoznatog porekla. Razvojem nauke, nepoznato poreklo ambergrisa je rešeno, a “plutajuće zlato“ je konačno dobilo svoj smisao. Iako se u početku verovalo da ambergris ili siva ambra nastaje stvrdnjavanjem morske pene ili da je u pitanju ptičji izmet, istina je posve drugačija, mada ne toliko drugačija, jer i dalje ostajemo u sferi organskih supstanci životinjskog porekla. Naime, ambergris je zapravo vomitirana smesa kita ulješure (Physeter Macrocephalus).

Napredovanjem biologije, a i lova na kitove u 19. veku, otkriveno je da odredjene vrste kitova zbog ishrane bogate lignjama i sipama, imaju tendenciju ka formiranju ambergrisa u svojim utrobama. Nakon što kit pojede glavonošce, ostatke odmah izbaci napolje, medjutim, ponekad se desi da koščata unutrašnjost sipe ili lignje dospe u kitovu utrobu gde se potom luče supstance koje oblažu oštrice da bi se na kraju bilo vomitacijom ili ekskrecijom izbacile iz tela. Prvobitna smesa ima jako neprijatan miris, medjutim plutajući i fermentirajući u moru, ambergris dobija prelep smolast i animalno privlačan miris.

Kitova ulješura ima svuda po svetu tako da se ambergris može pojaviti na bilo kojoj obali, a pronalazača odmah učiniti bogatim. Ipak, najveća nalazišta su obale Sumatre, Kine i Japana, kao i Brazila. Madagaskara, Afrike i Sicilije. Pored kita ulješure, ambergris proizvode i druge vrste kitova poput pigmejske ulješure (Kogia breviceps) i patuljaste ulješure (Kogia sima), dve vrste koje poput predjašnje takodje imaju ishranu bogatu sipama i lignjama.

Ambergris

Kvalitet ambergrisa se već stotinama godina procenjuje prema boji. Najkvalitetniji ambergris je onaj koji je najduže proveo fermentirajući u moru i uglavnom je bele boje sa visokim udelom ambreina, bezmirisnog alkohola koji se u parfeme dodaje kao fiksativ, da bi produžio trajanje parfema na koži. Boja može varirati od bele do crne, stim da je crna najmanje poželjna i tražena, a može varirati i u raznim žutim i sivim nijansama. Iako se uglavnom koristi u visokoj parfimeriji, ambergris se u ranim arapskim civilizacijama koristio pod imenom anbar za tretiranje mnogih stanja, od stimulacije seksualne želje do lečenja mozga i srca.

Ambergris se u parfimeriji koristi u malim količinama, više kao ukras na jelci, za razliku od drugih prirodnih i sintetičkih supstanci koji čine “jelku parfema“. Njegova smolasta, mošusna aroma veoma obogaćuje mirisnu kompoziciju i čini je punijom, sočnijom i privlačnijom, pogotovo u orijentalnim i cvetnim parfemima gde zaokružuje sve mirisne note i izvlači ono najbolje iz njih.

Danas se ambergris veoma retko koristi u parfemima, a u većini zemalja je i zabranjen. Od poznatih parfema Dioressence od Diora je u sebi imao ambergris, kao i Eau de Marveilles od kuće Hermes. Kada je u notama nekog parfema izlistan ambergris, najverovatnije je u pitanju sintetička zamena, čak i kada se radi o parfemu koji se zove Ambre Gris od Balmaina. Fascinacija ovom mirisnom supstancom je prisutna u filmovima, kao i u realnosti. Čuveni filmski antiheroj Hannibal Lecter je u svoju posebno izradjenu kremu za ruke po diktatu u Firenci uvrstio ambergris kao jedan od sastojaka, pored lavande, a Beadle Bamford iz filma Sweeney Todd je koristio kolonjsku vodu sa ovim sastojkom. Kao simbol luksuza i bogatstva ambergris se spominje i u brojnim književnim ostvarenjima poput Moby Dicka, a nalazio se i na trpezama bogatih i kraljeva. Omiljeno jelo engleskog kralja Charles II Stewarta bio je upravo omlet sa ambergrisom.

L'ATELIER ART PERFUMERY BELGRADE